Kultura

Srpsko Isceljenje

„Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“
Srpsko Isceljenje
Vasilij Golijanin

U ispovesti magazinu Hazarder, režiser Ivan Jović govori o životnoj drami „Isceljenje“ za koju gledaoci tvrde da menja pogled na svet. Na ovogodišnjem FEST-u „Isceljenje“ je proglašeno od strane žirija za najbolji srpski film. Jović priča o praštanju; nebeskim saveznicima; o srpskom selu sa umrlicama na vratima zabravljenim poslednji put; o paralelama sa ruskim filmom Ostrvo, kao i o poređenju Maksića i Mamonova

Ivan Jović

“Isceljenje”, debitantski film Ivana Jovića i scenaristkinje Monje Jović, postavlja pitanje granica ljubavi dato u Hristovoj zapovesti “Ljubi neprijatelja svoga”. Filmska priča prati tihovanje pravoslavnog monaha (Jovo Maksić) u začudnoj atmosferi izolovane isposnice. Na tom pustom mestu, sustižu ga duhovi ratne prošlosti kada se pojavljuje stari musliman sa smrtno bolesnim unukom i moli monaha da se pomoli za dete, ali ovaj odbija. Iz kratkih dijaloga, saznajemo da njih dvojica imaju zajedničku prošlost: dečakov otac ubio je monahovu suprugu i dete tokom rata, a starac je uveren da jedino monahova iskrena molitva može pomoći detetu. Videvši da ne može da oprosti bol koja mu je naneta, monah shvata da je između njega i Boga nastala nepremostiva pukotina koju ništa ne može da popuni. Između monaha i Boga počinje rat, jer monah mora da bude mali Bog, da ljubavlju prašta.

Snimanje, pa i medijsko eksponiranje “Isceljenja” nije pratila halabuka koja inače hajkaški prati snimanje filmova u Srbalja. Da film nije osvojio tolike nagrade, nisam siguran da bih čuo za njega. Čemu ovo pripisujete?

  • Pre svega, ovaj film je nastao u najnezavisnijoj mogućoj produkciji koju možete da zamislite. Dakle, iza njega nije stajala velika značajna produkcijska sila, značajan filmski fond i slično. Tek na kraju, u postprodukciji, uključio se skromnim sredstvima Filmski centar Srbije. Drugo, film je napravljen iz čistog, pomalo sebičnog zadovoljstva, potrebe za predahom, kreativnom igrom. Meni lično je sam rad na filmu već bio dovoljna nagrada. Naravno da bih želeo da ga što veći broj ljudi pogleda, ali nije mi padalo na pamet da dok radim, dok sam u procesu rada, promovišem to što radim. Kad se stvar završi, onda ljudi mogu da pogledaju, da im se dopadne ili ne. Sve drugo nema mnogo smisla i samo rasipa koncentraciju.

Ideja o filmu nastala je dok ste pripremali dokumentarno ostvarenje “Zaveštanje”. Kako je rasla ideja o “Isceljenju”, da li ste sumnjali u to što radite, kako se razvijala priča, da li vas je brinulo hoće li glavni protagonista – glumac koji igra monaha – izdržati iskušenje?

  • Pa, išlo je to školski, onako kako bi valjda trebalo da se radi: rad na doterivanju scenarija, rad sa glumcima, rad na istraživanju lokacija… Meseci rada koji su omogućili da se film snimi glatko za petnaest dana. Rad na filmu zaista ne trpi improvizaciju. Nisam imao neke posebne sumnje. Ja sam čovek koji se pažljivo priprema i uvek, prilično precizno, anticipiram probleme. I to ne samo one vidljive, već i one nevidljive: među ljudima, probleme u duhu. Tako da sam najčešće spreman. Zato je rad na filmu protekao prilično mirno. Ne slažem se sa konstatacijom mnogih ljudi iz industrije da je ovo stresan posao. To ne zvuči fer prema istinski stresnim poslovima. Neke od tih istinski stresnih poslova sam i sam radio. Ovo je umetnost. Tu smo da se igramo. Ozbiljno, ali ipak da se igramo. U glavnog glumca, Jovu Maksića, imao sam puno poverenje, jer sam već radio sa njim. On je vanserijski talenat, i čovek bogatog životnog iskustva. Iskustva koje, kao i moje, značajno prevazilazi izvesni krug koji opisuje izvesni beogradski tramvaj. To nam je zajedničko, razumemo se dobro. Što se mene tiče, da mogu da biram, do kraja života bih radio sa Jovom.

Svetska premijera filma održana je 7. novembra na 24. Festivalu istočnoevropskog filma u nemačkom gradu Kotbus. Kakvi su bili ti prvi komentari? U kolikoj meri se razlikuju komentari stranaca od komentara Srba kojima je pravoslavlje mnogo bliže, pa makar bili, kako kaže Bogdan Tirnanić, pravoslavni ateisti?

  • Premijera na Kotbusu me duboko dirnula. Pre svega, to je možda najznačajniji festival istočnoevropske kinematografije. To znači da je na njemu prisutan jedan ideološki podtekst koji ne mora uvek biti prijatan. Iskrene reakcije publike na “Isceljenje” mene su oduvale. Nisam to očekivao. Snažan emocionalni doživljaj. Publika je ćutala punih četiri i po minuta koliko traje špica, da bi se potom, iz te tišine, prolomio aplauz. Dugo su sa nama razgovarali. Jedna gospođa je posle projekcije prišla scenaristkinji filma, mojoj supruzi inače, i zagrlila je uz reči: “Mislim da mi je vaš film upravo promenio život. Nikada više o religiji neću razmišljati na isti način.” Mi smo bili iznenađeni i dirnuti, zaista. Od tada do sada slušao sam mišljenja ljudi iz Italije, Engleske, Makedonije, Švedske, iz regiona, sa Bliskog Istoka. Svi slično reaguju na film. Verovatno je ideja filma univerzalna i pripadnici različitih kultura je razumeju.

Na 4. BaNeFF festivalu filmova sa Balkana, održanom u Švedskoj u februaru, osvojili ste nagradu za najbolji film i najbolji scenario. Da li nam možete reći nešto više o konkurenciji?

  • Istu nagradu, za nabolji balkanski film osvojili smo i u Skoplju, na festivalu Cinedays. To je njihov pandan FEST-u. A na ovogodišnjem FEST-u osvojili smo nagradu žirija za najbolji srpski film. Na svim tim festivalima bilo je filmova iz regiona i Srbije. Što se tiče Stokholma, izbor je zaista bio šarenolik. Bilo je tu meni zaista zanimljivih ostvarenja, koja, osim regionalne povezanosti, nisu imala zajednički imenitelj.Jović

Koji je adut “Isceljenja”, gde vidite srž njegove snage?

  • Rekao bih da je to možda do kraja promišljena estetika. Meni se čini da je ta dimenzija estetske promišljenosti možda glavna… Jer sve je već rečeno, pa i priča o praštanju, o ratu, o drami nakon drame… Ali je prvi put to ispričano na baš ovakav način. Taj način na kraju postaje ključan. Mislim da i na gledaoca, iako toga nije svestan, više deluje ta estetika, nego emocija. A estetika je izašla iz nečeg što je specifično vezano za ove prostore: ta slojevitost kultura koje se ovde prepliću, od drevnog vizantijskog nasleđa nadalje. I iz jednog specifičnog shvatanja filma.

Nacionalnu premijeru imali ste trećeg marta na FEST-u. Tada ste osvojili nagradu žirija za najbolji srpski film. Uz tu poslednju nagradu javlja se sumnja da imate nebeske saveznike… 

  • Nebeske saveznike imamo, ja to mogu da posvedočim, najozbiljnije. Nagrada na FEST-u bila je iznenađenje. Ipak je ovo, produkcijski gledano, mali film. Kako rekoh, ekstremno nezavisan. Tako da je to bila pobeda totalnih autsajdera. A te su pobede najslađe. Mogu samo da zahvalim žiriju koji je pokazao hrabrost kad je nagradu dodelio ovakvom filmu.

Kao i u ruskom filmu “Ostrov”, snimljenom sa minimalnim budžetom i brojem ljudi, postignut je maksimalni uspeh. Da li “Isceljenje” može da bude srpski “Ostrov”? 

  • Meni se “Ostrvo” dopalo. Mada, moglo bi čudno zvučati, ako bih morao da navedem istinski pandan “Ostrvu”, bio bi to koreanski film “Proleće, leto, jesen zima, proleće” Kim Ki Duka. Oba filma imaju taj blago potcrtani didaktički moment: odnosno predstavljaju tradiciju kojoj pripadaju (u ovom slučaju pravoslavlje i budizam) na način koji biste očekivali od literature o toj religiji. Dok sam gledao “Ostrvo”, imao sam donekle utisak da gledam ekranizovanu poučnu priču iz života nekog duhovnika. Isti utisak ostavlja koreanski film. “Isceljenje” nije pratilo tu liniju. Ono nema nikakvu nameru da nas u tom smislu podučava o pravoslavlju. Njegov je cilj da predstavi životnu dramu, oblikovanu tako da kod gledaoca izazove estetski doživljaj. Jedan prijatelj mi je, kad je pročitao ovo laskavo poređenje sa “Ostrvom”, rekao da je poređenje neprecizno, jer “Ostrvo” do kraja razumeju samo pripadnici pravoslavne kulture, a naš film do kraja razumeju svi. Ne znam da li je to tačno, ali sam to želeo da postignem.

    Pjotr Mamonov, Ostrvo

     

Kakav utisak je Pjotr Mamonov ostavio na vas?

  • Mamonov je, naravno, genijalan. Čovek je bio roker pre no što je postao glumac. I tu ulogu igra rokerski, intuitivno i sa neverovatnom energijom. On je najači adut tog filma, jer zahvaljujući njemu gledalac spoznaje da je odnos sa Bogom odnos slobode. Nijedan odnos bez slobode nema nikakvog smisla. Da li je “Isceljenje” srpsko “Ostrvo”? Ne znam šta da kažem, osim da je Jovo Maksić neuporedivo markantniji od Mamonova, a podjednako talentovan. Što je logično, uzmemo li u obzir da je Jovo čovek Srbin, a mi smo najmarkantniji i najtalentovaniji svet na planeti. Verujem da će on ovu izjavu znati da ceni. A inače ja bih voleo da “Isceljenje” bude srpsko isceljenje.

Da li ste imali priliku da čujete komentare crkvenog klira, kakva su mišljenja „ljudi sa dugim bradama“ o ostvarenju? 

  • Klir je bio najtiši i najoskudniji, ali to sam i očekivao, jer sam već odavno primetio da se naša pravoslavna priroda napunila opštim mestima, crkvenim folklorom, da se olenjila i postala inertna… Naprosto, da nije tako, ne bismo tek sad dobili jedan ovakav film. Ne znam koliko ljudi iz crkve je uopšte bilo u mogućnosti da vidi film. Više mi sa utiscima prilazi neuniformisani svet, vernici i nevernici. Film dodiruje različite ljude. To je lep osećaj. Među mojim prijateljima ima i sveštenika. Oni me podržavaju, kao i drugi. Neki su me u šali pitali da li ću snimiti nastavak u kome monah vozi neka stvarno dobra i brza kola, da vide i malo akcije.

Ukoliko neko poželi da odmori od betona, da pronađe mir, i da poseti prirodne lepote iz “Isceljenja”, gde treba da ode? 

  • Istočna Srbija je fascinantna. Pre svega, fascinantna je njena zapustelost. Ispražnjena sela. Priroda koja osvaja ljudske nastambe. Umrlice na vratima zabravljenim poslednji put. Nije veselo, ali je, kao poseta groblju ili bolnici, dušekorisno.

Emotivna interpretacija “Psalma 33” Grkinje Nektarije Karanci kao da je četvrti lik filma. Supruga, majka, njen glas nosi nadu, a muzika dramu…

  • To jeste četvrti lik. Ovo je muška priča, teška i patrijarhalna u osnovi. A pisala ju je žena, moja žena, Monja. Ženska perspektiva je u scenariju vidljiva u dečakovom čestom pominjaju voljene nane. Dečakova nana je, zapravo, iako se u filmu ne pojavljuje, skriveni lik-rezoner. Njen glas, kroz usta dečaka, u jednom ključnom dijalogu, presuđuje ratnom ludilu koje je po poreklu muško ludilo. Možda nije slučajno da je moja supruga našla i tu muziku. Ona je osetila to pojanje. Tako da je tu ženski princip do kraja progovorio. Onda se dogodilo da je slika jednostavno odbijala dobar deo muzike sa kojom smo pokušavali. Najplodnija saradnja, važna za moje iskustvo, dogodila se sa Nikolom Hadži Nikolićem, ali i ljudima iz grupe “Vrelo”. Na kraju, što zbog produkcijskih mogućnosti, što zbog odluke da se zadržimo na minimalističkom izrazu i u muzici, ostala je samo Nektarija. Njen glas, koji poje “Terirem”, drevna je uspavanka Bogomajke koja teši duševno ranjenog čoveka. I, na neki način, ona vezuje film za vizantijsku tradiciju, važnu za našu kulturu. Tako da je prisustvo tog pojanja značenjski višeslojno.

Jovo Maksić

Film govori da nema praštanja bez ljubavi. Univerzalna jevanđelska poruka svim meridijanima. Ali, ujedno i ona najteža. Da li ste bili u dilemi da li vaš junak može da oprosti? Ne mislite da je njegov Krst ipak malo pretežak?

  • Čovek prašta zbog sebe, a ne zbog onog koji mu je skrivio. Tako da on prašta zato što ne može živeti sa tim otrovom. Već spoznaja da smo otrovani znači mnogo, to je početak. Tako da je za našeg monaha praštanje uslov smislenog života. Ako ne oprosti, njegov život nema smisla.

Da li biste vi oprostili? Koliko je lik monaha zapravo lik srpskog naroda? Koliko smo uopšte verni tim jevanđelskim zapovestima?

  • Čovek se svakog dana bori sa sobom da bude bolji, pa tako i da oprosti. Svakog dana. To da je naš život svakodnevna duhovna borba – najvažnija je lekcija pravoslavnog načina života. Nema povlačenja, nema predaje, nema pasivnosti, nema odustajanja od sopstvene duše. Mislim da se sa likom monaha može identifikovati i čovek iz Sirije, i čovek iz Ukrajine, i bilo ko sa Balkana. Praštanje ne znači zaborav. Naprotiv. Praštanje znači promenu svesti: pamtim i znam sve, ali biram da praštam. Borim se sa samim sobom da oprostim. Ako ne mogu sam, molim Boga da mi pomogne. Ali bez praštanja, moja je duša otrovana, i na kraju će umreti. Tako da je to situacija ili-ili.

Filmski debi, priznanja, kako sve ovo utiče na vaše misli o idućim projektima? Šta je iduće što možemo da očekujemo?

  • Zvučaće sad užasno pretenciozno, ali ja nemam neki odnos prema nagradama. Nisam pravio film sa nagradama u vidu. Mislim da nijedna nagrada na ovom svetu ne može moj film učiniti boljim. Takav je kakav je. Sve čime nisam zadovoljan ispraviću u sledećem. Nagrade posmatram kroz prizmu praktičnosti: da li će one imati ikakav uticaj da lakše dođem do rada na sledećem projektu. Tu imam izvesne sumnje. Navikao sam da se uzdam u rad i realistične procene. Radim na nekoliko projekata, a trenutno je prioritet „Zaveštanje“ – dokumentarni projekat o stradanju civila u NDH. Najveći projekat te vrste kod nas, sa gotovo 100 snimljenih svedoka i 450 sati materijala od kojeg će biti napravljen dugometražni dokumentarni film i televizijska serija, dok će sav nemontirani material biti pohranjen u Muzej žrtava genocida, ali i u Memorijalno-obrazovni centar „Jad Vašem“, u Jerusalimu.

Vaša poruka čitaocima Hazardera? 

  • Da rade. Da rade. Da umnožavaju svoje darove. Samo tada smo istinski živi. I samo ako budemo vodili takav život moći ćemo mirno da umremo.

Kliknite da bi ste dodali komentar

Ostavi Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više iz rubrike Kultura

film-o-jasenovcu

Oproštaj iznad kazne i zaborava

Dragana Savić30. januara 2016.
tumblr_m6t1tkQSkI1rvve6mo1_1280

Od Eve do Seve

Dragana Savić19. januara 2016.
GTY_billy_idol_jef_141030

Samospoznao sam se kroz samouništenje

Zdravko Stoilković16. januara 2016.
archivetempprozor

Duhovnost na velikom platnu

Vasilij Golijanin3. decembra 2015.
12271173_10208403529428420_143048183_o

Kad je svet imao brkove

Dragana Savić15. novembra 2015.
maxresdefault

Je suis Dragannah

Dragana Savić1. novembra 2015.
image12

Film pred kojim će papi klecati kolena

Vasilij Golijanin11. oktobra 2015.
146456f918d87e601238e35b22938590901d496e 1

Život modernog apostola: Dostojevski

Dragana Savić7. septembra 2015.
79383506455ded1230e0a8778721685_v4_big

U ime naroda

Dragana Savić28. avgusta 2015.
Exclusive... Musician Slash enjoying a holiday with his wife Perla Ferrar and sons London and Cash in Ibiza, Spain on July 3, 2012. RESTRICTIONS APPLY: USA/AUSTRALIA/NEW ZEALAND ONLY

Heroin mi je pomogao da ostanem večno star

Zdravko Stoilković5. jula 2015.
digital_booklet_-_stand_up,_people_mikro-5

Bio sam kralj, spasa mi nema

Vasilij Golijanin4. jula 2015.
Mihiz - Copy

Stvaralac koji to nije želeo da bude

Dragana Savić20. juna 2015.
11543140_10207311188600582_647586987_o

Heroj iz senke

Zdravko Stoilković17. juna 2015.
Vlado_Large

Ispovest hazardera

Dragana Savić11. juna 2015.
Photo-Nicolai-Bessonov

Živeo život Tola Manojlović

Dragana Savić16. maja 2015.
kul-ivan-v.-lalic

Jesi li umoran, Bože?

Dragana Savić1. maja 2015.
Foto-Aleksandar-Kamasi-2

Mi to nismo tražili, vi ste ovo od nas stvorili

Zdravko Stoilković28. aprila 2015.
PrintS2

Milena, žena koje nema

Dragana Savić23. aprila 2015.
1281714828_11311861

Ispovest jurodivog pokajnika

Vasilij Golijanin17. aprila 2015.
Azra

Bili smo ratnici

Vasilij Golijanin4. aprila 2015.
Hitler

Bio sam Vođa

Hazarder Magazin1. aprila 2015.
Film-Still-1-SimoneWeil

Filosofija koja se brani životom II

Dragana Savić28. marta 2015.
IMG_7131_11

Bianca Ban

Dragana Savić27. marta 2015.
album art

Filosofija koja se brani životom

Dragana Savić22. marta 2015.
Andric-prima-Nobelovu-nagradu-1961

Znakovi pored puta – zašto ih nanovo čitati

Hazarder Magazin20. marta 2015.
IS

Deset svećica Isidore Sekulić

Dragana Savić19. marta 2015.
Tuluz-Lotrek1

Tuluz-Lotrek, tragični slikar koji je proslavio Monmartr

Dragana Savić13. marta 2015.
Rundek

Poslednji rok Desperados

Vasilij Golijanin10. marta 2015.
Copy Protected by Chetan's WP-Copyprotect.